Sedim naslonjen na haubi svog automobila. Svojom akrobatskom veštinom ubacivanja kikirikija u usta, bacanjem istog do 5 metara u vis, uspevam da šokiramne baš malobrojnu masu. Da, pritom da napomenem, nalazim se na železničkoj stanici. Pokušavam da mi ne bude, a baš mi je užasno dosadno. Nema mušterija. Nema posla.

Sedim tako naslonjen na haubu, kad odjednom, prikaza izlazi, zaprepašćenog izraza lica. Istog momenta pritrčavam, i sa mojom savršenom imitacijom Ewan-a McGregori-a, koji imitira Jean Reno-a, koji pak imitira Benisio-a Del Toro-a u svojoj najvećoj lucidnosti, prilazim prikazi, uzimam kofere i izdeklamujem već unapred pripremljen scenario: - "Hallo, pretpostavljam da ste tek stigli, hteo bih da vam učinim tu čast da se vozite mojim taksijem. Evo, vidite onu crvenu "Ajkulu" ljubičasto-narandžasto sive boje. E, to je moj auto. I vaš pogled kroz svet. Dobrodošli u Beograd. Prestonicu Srbije, odsad poznata kao MU-MULand. Ne razumete? Nije vam jasno? Ni meni. No, to nije ni bitno. Bitno je da će te u mom vozilu, upoznati grad kakav još niste do sada. Priđite, slobodno, haj’mo."

U ovom kratkom dijalogu mogli ste uočiti sledeće činjenice. Ja sam taksista, ali ne onaj svakidašnji kakav se može zateći u pola 5 ujutru u povratku iz "Plastic-a", koji bi vam u roku od pola sata, objasnio sve muke života u jugoistočnoj Evropi, već malo drugačiji taskista. Ja vozim, kroz vreme, kroz prostor, pokazujem panoramu likova i njihovih doživljaja, sudbina. Vozim pravo na zabavu. Vozim da pokažem ljudima ono malo lepote koji Beogradmože pružiti. Vozim i kroz muziku. Vozim…A, da nismo se upoznali u Beogradu sam taksista, a u svom skizofrenom svetu sam gradonačelnik jednog grada koji se zove "FunkyTown", a prestonica je Mu-Mu land-a. "Znam da zvuči kao da se šalim, ali ako mi ne verujete da taj grad i zemlja postoji, usudite se i pođite sa mnom u obilazak. Čikam Vas." Svi vi ostali me možete zvati samo Mayor, nema veze navikao sam. Dođite i svi vi ostali, besramni voajeri, i za vas ima mesta, moj taksi prima oko 12.000 duša, gore-dole.

Moja saputnica (i jedina mušterija) ima oko 28 godina. Dolazi iz nekog grada čije ime ne umem da izgovorim. Tamo nema klubova, nema muzike, ljudi žive u prizemnim kućama, i niko međusobno ne razgovara. Priupitah šta je posebno zanima u Beogradu. Odgovara da je tu da vidi FEST,a ostaće do BITEF-a. Dakle cela jedna sezona. "A da li vas zanima noćni provod?". Njen potvrdan odgovor, nasladio je moja usta ukusom suvog martinija i mirisom smoke-mašine. "Draga moja, onog trenutka kad ste ušli u moje funky vozilo učinili ste pravi potez. U to ime, odvešću Vas, da se malo odmorite, pa krećemo u obilazak. Znam jedno fino mesto za odmor.’’

Već sledećeg dana, čim je sunčev zrak ogrejao prve pospane putnike na autobuskim stanicama, isto onaj sunčev zrak, o kome i Andrić piše, jedan jedini zrak koji kreće od Palilule, preko Taša, i prolazi kroz stambene zgrade u Višnjićevoj ulici, usput okupavši toplotom prodavce na Bajloniju, da bi na kraju orgazmično bljesnuo kod Pobednika (tačnije kod jednog starog hrasta ispod Pobednika), dakle, isti taj zrak, pogodio je pravo u čelo moju putnicu, čije je ime….(ustvari, njeno ime i nije bitno), na šta se ona blago pospano nasmejala. Ponudih joj sledeću turu.

"Danas ćemo se voziti samo do Studentskog parka. Verujte mi i to će vam biti dosta, za razumevanje politike MU-MU Land-a, i njenih žitelja." Ona bez pogovora pristaje. "Samo nećemo se voziti u 2004. već u 1998. Ta godina je znatno bitnija."

Negde je sredina aprila 1998. Grohotom sam se nasmejao videvši sebe u izdanju kao 18-ogodišnjaka. Baggy pantalone, sportski duks, kosa koja skoro da pada ispod obrva. Još uvek blaga, nepostojeća brada. Nezgrapna i neprikladna emitacija Damon-a Albarn-a iz Blur-a (pored elektronike i Britpop je tad još rulao, kao njegov najveći opozit).

Lagano upoznajem, moju gošću sa akterima ove priče ( i onih koje će uslediti). Sedimo na sred parka, na klupi pored razvaljane kante (ko zna, zna). Sa Novog Beograda dolazi sledeća ekipa: Markus, Nenad Prokić, Ica, Džon, i još poneki zalutali trainspotter. Sa boka prilazi ekipa iz centra: Žic, Čuki, Djole, Mala Milena i naravno Sara Amar, o kojoj će kasnije biti više reči. Pristiže i Vračar: Marko Nikolić, Saša, Gvozden i ostali. Povremeno prisutni i padinjačka ekipa: Cok, Debeli Džo i Žika (koji će kasnije postati menadžerski tim najlepšeg kafića na Dorćolu "Blago Cara Radovana", dok Cok i dan danas pokušava postati DJ)

Anyway, žao mi ako nekog nisam uspeo da vidim u vremenskoj izmaglici, a bio je prisutan te godine u Studenjaku. Ekipa se skuplja, sati je oko 22h, i počinju lagane pripreme za Industriju, tada najboljeg kluba u Beogradu. To veče nastupa Mrs. Woods. Kuju se planovi, padaju talovi, podele itd. Radujemo se svežem žbunju. Ali i priča se.

22:00 - Marko Nikolić: "Imam ideju, 'ajde svi oko 6 ujutru da odemo na Kopaonik.(?!)"- prećutkivanje obično znači kao znak odobravanja, ali ne i u ovom slučaju. U to ime, uvek za diskusiju Markus spreman ''Jel'? A, keve ti kako si to mislio da izvedemo?" – "Pa lepo baćo, završi se žurka, spakujemo se u dva auta i odosmo.... pravac Kop." Za ovu akciju jedino je Džon bio spreman, on nema roditelje i baš ga briga.

22:30 - Marko Prokić - ".....i šta koga briga šta će biti, nestaćemo ionako sa lica zemlje, ovaj grad nema nikakve izglede da preživi. Pogledajte šta se desilo pre par meseci. Jebote, da su hteli polomili bi nas. (a da, da napomenem. Par meseci pre toga u gradu i širom Srbije su bili veliki neredi, cela jedna ulica je bila zatvorena, a policija je tukla koga je stigla, čak je i zabeležen i jedan slučaj guranja pendreka u rektum, ali daleko od toga da je to bio najgore, mada u MU-MU Land-u je bilo sve mirno). I vas sve zbog toga boli dupe. E, to je ono što me najviše nervira. Što postajete letargični i bezvoljni. Alo, ljudi!!!!" Svi tišina. Jedini koji se nešto čuje je Čuki, koji recituje pesme Zdravka Čolića. On je obešen nogama o ljuljašku. Marko zabrinuto i polusažaljivo pogleda u njega....''Evo pogledajte Čukija, njemu je sve ravno. On je upao u bure LSD-a kao mali, i sad je njemu najbolje. Ne uzima droge. Ne misli na probleme. Super mu je. Ali vi ste ti koji imate probleme. Svaki sekund mogu da nas pohapse, dileje!" Muk.

22:43 - Ica: ".......ali, ubedljivo najači lik je, Ken Ishi i tu nema diskusije. (uvek se tokom ovih razgovora povede i tema o muzici, posebno elektronskoj za kojom smo bili frikovi) Nadji jednog disk-džokeja koji je ujedno i dobar producent i reditelj svojih spotova. Samo jednog! I pljuni me u sred face." Sevaju imena od svih prisutnih i skupljaju se pljuce u ustima. Ica pobeže put Industrije. Sara Amar se smeje u pozadini.

22:58 - Mayor: "...... e, znate u čemu je štos. Oni uvek dolaze u belom kecu, a registracija im počinje sa 611, tako da tu nema sumnje. Čim ugledaš takvo vozilo, baci sve i paaaaliiiii. Tačka. Skoro su bili kod Omena, bruku su napravili...."

23:15 - Markus: "....Bil Klinton je najveća faca, koja je Amerika ikad imala... ikad!I ortać, da ti kažem ja nešto, taj čovek ima da napravi čudo.....videćeš."

23:55 - Djoxy..... "Ajmo u Industriju!?"
Ubi me ako ovaj čovek nije izjavio najpametniju stvar čitave večeri.

Cela ekipa, zajedno sa mojom gošćom iz 2004. stoji u kilometarskom redu ispred Industrije. Prilazi i inventar Industrije. To su ribice iz dizajnerske Ivana (Jovanović, danas cenjena glumica Narodnog Pozorišta), Ksenija (Špadijer, danas slikarka, udata, nekad bivša devojka) i Ivi (o njoj ne znam ništa) akcijamo za neke ufure sa njima, tad su se preslikavali pečati, to je bio super štos, bili smo još klinci da bismo bili na spisku. Sa njima u društvu su i Čeda i Ostoja (klasični drug-queens Industrije). E, i tako svi razulareni, nezreli, puni energije, života, prepucani mladalačkim hormonima, spuštamo se stepenicama koje su nam život značile. Subotnji odlazak u Industriju, predstavljao nam je sve na svetu. Ništa drugo nismo imali, samo Nju (i jedni druge). Išli smo jedni zbog drugih, dobro i zbog muzike. I zato što smo voleli Beograd. U našim glavama, prepunim slika užasa kojih smo se nagledali do tada, ovo je bio jedini way-out. Ništa drugo. Kriminal, droge, rat, izbeglice, ništa nas nije ticalo. Ne, ne želim da kažem da smo živeli u kapsuli koju ćemo otvoriti kad bude bilo post-miloševićevsko vreme, bili smo spremni da SVE žrtvujemo zarad slobode, ali ovo je bio jedini dodir sa svetom. DJ-jevi koji su dolazili na tezge i koji su se krstili neverujući šta se događa ispred njih na floor-u, navirali su tih godina u sve većem broju.

Baš kao i večeras, Mrs. Woods ''kida'' na gramofonima. Večerašnja poseta je rekordna, ima oko 850 ljudi i više. Kaplje isparavanje znoja sa plafona. Publika urla. U delirijumu je. Svi kao jedan! Zaplivajmo ovim morem ljudi. Da vidimo gde su i šta rade. Ica i Džon sa svojim fluo-outfitom najenergičniji su među plesačima na desnom krilu (čitaj: šank). Marko Nikolić svojim dečačkim šarmom pokušava da odvoji neku od cica. Markus upravo pokazuje da je moguće sastaviti sirov nemoral i simpatičnost, dokazujući šankeru kako njegova tura pića nije 200 nego 60 dinara. Djoxy je primetan sa svojom doktorskom maskom "...da, da prava mu je maska, čak i tada su ga kapirali kao ludaka." Ispred DJ kabine, svaki potez Mrs. Woods, budnim okom prate i upijaju, jedan ortak iz Zemuna, Velja i jedan krupan ćelavac koji će vrlo brzo nakon te večeri, sa ortacima iz kraja pokrenuti projekat "TEHNIKA 8x8" i nastupati isto veče kad i Oasis na "Pepsi Zieget-u" u Budimpešti. Njegov nadimak je Shoxy. Među prisutnima su i Veljin ortak iz škole (ATŠ) Dejan, i njegov kolega Marko. Oni su tada već poznati, doduše užoj publici, oni su tada "Teenage Techno Punks". Za Velju tek predstoji pravo vreme.U odvojenom delu "Industrije", ali u bliskom kontaktu sa publikom, sede Slobodan Brkić ( u to vreme Đinđićev ekonomski savetnik za odnose sa inostranstvom, diplomac London Schools Of Economics (niko ne zna, šta je sa njim bilo kasnije), ali zanimljivo je to da je noću radio sjajne DJ setove u klubovima "Omen", "Magna House", pa i u "Industriji" (Divine večeri). Kad smo već i kod Divane-a, treba spomenuti onu tetu, sa blajhanom kosom, tamo naslonjenu na improvizovan šank u ležernom razgovoru sa onim bajom. To je Suzana Zlatanović, poznatija kao Luna Lu. "Hej, obrati pažnju, na onog momka koji ispija onu flašu piva. To je Srđa Popović, on će kasnije postati Gradski sekretar za ekološka pitanja, i poslanik u parlamentu." Eto to je otprilike VIP area kluba. Nisu zastakljeni i ogradjeni čeličnom žicom, tu su sa nama. Ovde smo svi isti.

Moja omiljena poza je bila kod "suncokret" zida. Odatle imam najbolji pregled stvari. "Priđi i ti, draga moja, ovo moraš da vidiš!'' - hvatam svoju gošću za ruku, i prstom joj pokazujem na izvitoperenu masu, i na ljude koje je večaras upoznala u Studenjaku. Svi joj mašu. Ona im se osmehuje. Iz daljine vidim i Saru Amar. Ne smem da joj priđem, isto kao i onda, kad je stvarno bila '98. Stidljivost koja razara sve vitalne organe.

Žurka doživljava svoj klimaks oko 3:30. Ostoja je na jednoj, a Čeda na drugoj platformi. Na žalost, za razliku od bilo koje druge evropske prestonice, oni svojim ekscentričnim ponašanjem i ne uspevaju da uvesele beogradsku publiku. Sevaju hitovi, u tih par sati rodilo se nešto što će se kasnije nazvati tech-house i raspametiti beogradsku publiku. Munjevitom brzinom do stanja bezuslovnog uranjanja u svet elektronske muzike, za čas posla pamet kaže - adio. Sa ploče na ploču, oseća se krešendo od vokalnog garažnog house-a, (Blaze), do još uvek nepojmljivog tech-house-a (Hell).

Oko 5 je sve već rečeno. U publici su ostali neki prigradski frikovi, i MDMA manijaci. Odlazeći iz "Industrije", stekao sam utisak da je tamo svetlo koje se nikad ne gasi. Ostatak ekipe ide na burek. Ne želeći da i moja gošća bude uskraćena za to iskustvo, vodim je sa sobom. "Eto, draga moja, ovako smo se zabavljali krajem devedesetih." - govorim joj, dok grickamo masni vruć burek, a čistači pored nas nam kvase tabane. Tu je cela Ekipa. Građani "Funky Town-a". Osmeh je imperativan. Svi su ljubazni, nasmejani, svoji. Sedimo na kraju Kneza, kod FLU-a. Sa nama se smeje i zelenilo Kališa. I asfalt Kneza. I psi što prolaze. I gorepomenuti čistači. Jedino se panduri ne smeju. Prilaze nam, legitimišu i posle blage upotrebe sile, nas teraju odatle. Pozdravljamo se i odlazimo u već par sati odmaklu nedelju. I tako je bilo skoro svake subote. Dobro, i petka.

Marko Prokić i dalje posećuje žurke, i vrlo je aktivan clubber, hteo je da postane glumac. Markus pored svih tendencija da postane premijer Dominikanske republike, skončao je kao prodavac vremena na Internetu (bar sam tako čuo). Marko Nikolić ono jutro nije otišao za Kopaonik. Danas je diplomirani pravnik. Ica je slikar, ne viđam ga. Djoxy pretenduje da postane ozbiljan psiholog, pod uslovom da obavi auto-terapiju. Njega će kasnije put da navede u New York. Sara Amar se pre(dez)orijentisala i otišla za Izrael. Svi su raštrkali na sve strane sveta. Ponekad se srećemo, a ponekad i ne. Ja sam ostao u Srbiji (mada sam emigrirao u MU-MU zemlju), vozeći svoju funky vožnju, negde će me vetar već oduvati. Valjda na dobru stranu.

"Nego, jel se tebi spava, hoćeš da te vozim na počinak, naravno u 2004. Nadam se da za početak nisam bio previše opširan i ne daj Bože dosadan. Kad se odmoriš, vodim te na lignje, a posle toga u jedan super klub na Adi, par godina pre večeri u kojoj smo bili, na sam početak stvari. A da i u jednu lepu prodavnicu ploča na Novom Beogradu. Ma, znam da ti ne trebaju ploče, to je sve samo ne prodavnica ploča. Želim ti laku noć." Jutro prvog aprila, vratilo me u sve teskobe života u 2004. A ono što sam večeras ponovo video, podsetilo me na razlog emigriranja u MU-MU Land. I već dok sam upalio auto, uspeo sam da taj razlog zaboravim. Setiću se kasnije. Spava mi se....

A da, zaboravio sam. Čuki je ostao da visi na okačen nogama na onoj ljuljašci u Studenjaku.