Kada je sve počelo ? Ko je kriv ? Kako se desilo da Beograd dobije Kozmik, DJ Gordana Paunovića i elektronsku muziku na sceni ? Kako je krenula cela priča sa organizovanjem žurki ?

Najviše su krive 2 posete Londonu tokom 1994. godine, kada sam u rasponu od par meseci posetio 2 mindblowing zabave. Obe su bile iz istog serijala - Lost - koji je organizovao londonski underground tehno DJ Steve Bicknell. Na prvoj je glavna zvezda bio Richie Hawtin koji je tada bio u svojoj acid fazi; njegov nastup pamtim kao klasično razbijanje mozga zvucima distorziranih 303-ki. Na drugoj su svirali Carl Craig, Mr.C, Mark Broom i ostala underground ekipa. Lost žurke su tada održavane u jednom skladištu na 2 nivoa u južnom Brixtonu u koji se silazilo ogromnim teretnim liftom; nikada neću zaboraviti taj osećaj napuštanja realnosti i ulaska u paralelni, tehno svet.

Nakon toga, moja prirodna želja je da takav sličan osećaj podelim sa ljudima u Beogradu. Nažalost nismo imali tako pogodnu infrastrukturu iako smo u početku na sve načine pokušavali da radimo na mestima koja su tada bila jos uvek nova i neiskorišćena za ovu vrstu doživljaja - Cinema Rex, SKC, Košutnjak. Kasnije smo se smirili u Industriji koja je do kraja ostala arhetipski beogradski underground club čije odsustvo i dan danas osećamo.

Kako su ljudi prihvatili elektronsku muziku i koliko je publika bila spremna za nešto novo ?

Publika je uvek spremna ako joj ponudiš zaista nešto novo, uzbudljivo, drugačije.... Prvi dani ove kulture u Beogradu su, pretpostavljam, podsećali na prve dane 'rejv' kulture recimo u Engleskoj, gde su mladi ljudi bili potpuno preplavljeni novom životnom dimenzijom koju je donela kombinacija hedonizma, drugačije muzike, sintetičkih droga.... Ovi događaji su u Beogradu privlačili najširu, potpuno različitu publiku, od pravovernika do radoznalaca, od onih koji se nikada nisu ponovo vratili do onih koji su tu ostali do dan danas.

Kako je tada zvučala muzika ? Koji pravci su bili zastupljeni u klubovima ? Koji producenti ? Koji klubovi ? Kakva populacija je posećivala takva dešavanja ?

Muzika je zvučala trivijalnije i naivnije nego danas. Sa izuzetkom određenog broja klupskih klasika koji su preživeli sve ove godine, puno toga jednostavno ne vrti poređenje sa elektronskom muzikom iz poslednjih 6-7 godina. Ali, ta ozbiljnost tada nije bila ni bitna ni potrebna. Muzika se konzumirala mnogo više intuitivno, na nivou zabave, a ne na nivou dubljeg doživljaja kako se to čini danas. Imena kao sto su Prodigy ili Hardfloor možda danas zvuče out of time, ali predstavljaju dobru reference za način na koji se muzika tada percepirala - kao ključni element odlične zabave u klubu ili na rejvu. Puštalo se sve i svašta; kao i danas smenjivale su se mode i trendovi; slušali smo nemački rani trance ovekovečen u izdanjima etiketa kao sto su Superstition, MFS, Eye Q, Rising High; prisustvovali smo rađanju disko-house revival-a (MAW, Daft Punk), ložili smo se na Detroit (J.Mills, R.Hood, Drexciya), a sve vreme su nas čuvali evropski bogovi dobrog ukusa i pravovernosti - DJ Hell i Laurent Garnier, koje smo na vreme videli u našem gradu.

Kako si se odlučio za DJ-ing i za pravce koje želiš da prezentuješ beogradskoj publici ?

Ja sam već neko vreme pisao o muzici po relativno ozbiljnim novinama (Ritam), kada se taj fenomen DJ-a kao pop zvezda pojavio na svetskoj sceni. Onda sam u ranim danima B92 imao zaduženje da pratim dance scenu i pripremam dance listu B92 koja je petkom uveče bila uvod u klupski weekend. Meni se zapravo generalno dopala ta ideja da mogu da stanem pred 1000 ljudi i izvrtim set muzike koja mi nešto znaci i koju želim da podelim sa njima. Meni se to učinilo kao neka vrsta demokratizacije muzike, da i mi, relativno obični ljudi koji nisu imali talenat ili energiju da izraze svoj stav kroz konvencionalne muzičke načine, ipak imamo šansu da to uradimo kroz DJ-ing. O tome šta je ostalo od te uzvišene ideje danas, procenite sami.

Reci nam malo više o svakom od tih pravaca. Kako se razvijao od tada do sada, šta je nastalo iz te početne salate techno, house i trance zvuka ? Producenti ?

Pa, salata nikad nije bila šarenija. Mozda je 1995. bila mešana, a danas je to neka Jamie Oliver-ova egzotična mešavina svega i svačega, žanrova, autora, komercijale, underground-a, hitova, masturbacije, genija, šarlatana...... Ja moram priznati da sam, sem tih raznih varijacija na trance zvuk u raznim formama (od psy do progressive-a), otvoren da čujem i primim sve što treba. Volim i Jeff Mills-a i Pet Shop Boys, i David-a Holmes-a i N.E.R.D, i Daft Punk i DJ Gregory-ja, i Masters at Work i Jori Hulkkonen-a, i Missy Eliott i DJ Hell-a, i sve što može da mi kreativno zagolica bubnu opnu i mozak.

Ti si dosta mladih DJ-eva prezentovao i progurao na vrh. Kako ocenjuješ njihove kvalitete i mane ?

To je predrasuda. Nikoga nisam progurao na vrh, sem samog sebe. Svi disk-džokeji na beogradskoj sceni koje sam cenio i ponekad pozvao da rade na žurkama koje sam organizovao su praktično učinili SAMI sve za sebe. Marko Nastić nikada ne bi uspeo da nije bio stvarno talentovan i uporan. MKDSL takođe. Ljudi ih podcenjuju kada kažu da ih je neko drugi prezentovao i progurao na vrh, a to najčešće čine zluradi disk džokeji, koji nisu imali talenat da uspeju na način na koji su ovi drugi uspeli.

Šta ceniš kod dobrog DJ-a ?

Osobenost, lični stil. Mrzim da slušam ljude čija je poenta da samo slede određeni stil ili pravac ili DJ-a, takvih nažalost ima previše danas. Ponekad je zanimljiva tehnika, ali muzika u svakom slučaju mora da bude besprekorna. Zapravo da budem iskren, tehnika miksa me uopste ne zanima, sem ako nije umetnost sama za sebe i to najčešće i nije tamo gde domaća publika misli da jeste, u multi-deck miksu minimal tehna. To je nešto najdosadnije što postoji, sem goa trance-a.

Kako treba da izgleda dobra žurka po tebi ?

Mora da ima nešto po čemu će se pamtiti, a to je pre svega jedinstvena atmosfera. To je nešto što se ne može planirati. Ponekad kao organizator uložiš maksimalan napor da stvari uradiš vrhunski, a zatekne te ravnodušnost publike. A ponekad se stvari tako dobro poklope da ni sam ne bi mogao da predvidiš da to može tako da ispadne, kao što je recimo bilo prošle godine na Miss Kittin zabavi.

Šta misliš o velikom proboju elektro zvuka u poslednje vreme ?

To je trend koji ce proći kao i svi trendovi koji imaju rok trajanja. Ja bih bio oprezniji sa electro-m pošto u onome što se ovde prezentuje kao electro vrlo često nema ni E od electro-a. Ja sebe doživljavam kao klupskog DJ-a koji se ne vezuje za određeni stil, pa tako i u electro-u tražim samo najbolje i najzanimljivije da bi to uključio u svoj set koji je oduvek bio eklektičan.

Da li se baviš produkcijom ?

Ne, perfekcionista sam i bojim se da bih morao isuviše puno stvari da žrtvujem u životu da bih postigao kvalitet koji bih smeo da potpišem svojim imenom.

U kom klubu ti najviše prija da radiš ?

U Beogradu volim Bassment i Plastic, pošto oba imaju jako kvalitetan DJ pult i ozvučenje, tako da ne moram da razmišljam da li će u sred žurke nešto da zaškripi. I Andergraund je OK kada se radi sa bine.

Kakvo je tvoje mišljenje o publici koja posećuje žurke na kojima radiš ?

Moram da imam dobro mišljenje o svakome ko uspe da se zabavi i provede uz muziku koju puštam, pošto vrlo teško pravim kompromise i ustupke. Vrtim isključivo muziku koju volim, čak i kada se trudim da zvučim prijemčivo, da ne kazem komercijalno, to nikada nisu hitovi 1/1 već nešto što samo na prvi pogled zvuči tako. Generalno mi se čini da se trenutno obrazovala nova, zanimljiva generacija na sceni za koju je bitno da što duže ostane u klubovima da bi se digao kvalitet clubbing-a.

Kakvo je tvoje mišljenje o sceni u Beogradu danas ? Šta bi voleo da se promeni ?

Voleo bih da dobijemo veliki klub koji funkcioniše, a u kome se ne pušta samo komercijalna muzika. Lep, čist klub sa velikom podijumom, dugačkim šankom, fantastičnim zvukom, minimalnim svetlom, prijatnim i ljubaznim stafom. I pre svega sa kvalitetnom, underground muzikom. Ako mi išta smeta onda su to mali, klaustrofobični prostori u kojima je prevelika gužva i premali komfor za stvarno uživanje u muzici.